1. ИКТ‎ > ‎

08. 2D анимација

YouTube видео

Увод



Анимација (лат. animatio; превод: оживљавање, оживљење, давање душе) је поступак стварања илузије кретања цртежима, моделима или беживотним стварима. Крајем 20. века компјутерска анимација уздигла је ову уметност на нови ниво.[1]
Најпознатији метод презентовања анимације јесу покретне слике или видео програм, иако поред ових постоје и друге методе. Овај вид презентовања се често извршава камером и пројектором или на екрану рачунара који се рапидно мењају слику у секвенци. Анимација може да се направи са ручно цртаним цртежима, компјутерски генерисаном сликама, или тродимензионалним објектима (лутке или прављене фигуре) или комбинацијом ових техника. Позиција сваког објекта у било којој слици се односи на положај тог објекта на претходној и наредној слици, тако да се објекти несметано крећу независно једна од друге. Уређаји за приказивање приказују ове слике ове слике великом брзином, најчешће са 24, 25 или 30 фрејмова по секунди.

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ 2D И 3D АНИМАЦИЈЕ

Анимиране ликове данас налазимо на сваком кораку. Од филмова и видеоигара па све до телевизијских реклама, измишљени ликови улазе у свијет стварности и представљају нам се попут живих бића. У остваривању такве илузије важну улогу има сама вештина анимације која је посљедњих неколико деценија доживела велике промене. У том свету појавила су се два доминантна стандарда, другим ријечима, навест ћемо неке битне разлике између 2D и 3D анимације.

2D и 3D графика

Кренемо ли од основних  појмова, 2D или дводимензионална графика је она базирана на само две димензије (висини и ширини). Видеоигре попут оригиналног Super Mario Brosa и јапанских аниме цртића добри су примјери овог графичког приказа. За разлику од ње, тродимензионална графика (3D) висини и ширини додаје дубину. Велик број модерних игара користе ову графичку методу.

Но графика и анимација нису исто. Графика је статична слика, док је анимација процес покретања графике у складу с природним законитостима (у првоме реду 12 принципаанимације) помоћу којих цртеж “оживи”, наликујући на живо биће.

Разлике између 2D и 3D анимације су велике, како у коначном производу, тако и у процесу који води до њега.

Која су разлике између 2D и 3D анимације?

Када смо објаснили која је разлика између 2D и 3D графике, време је да објаснимо које су разлике између 2D и 3D анимације.

Иако је свијет 2D анимирања добио пуно нових могућности захваљујући компјутерима, сама техника остала је иста као и у доба ручног цртања на филмској фолији (тим је начином направљена већина анимираних класика, попут старих Дизнејевих филмова). Уобичајен поступак анимирања покрета укључује цртање неколико кључних позиција лика или предмета (кеy фрамеови), а затим се доцртавају међуфазе. Што их има више, покрет ће изгледати детаљнији и флуиднији.


Ту долазимо до прве кључне разлике између 2D и 3D анимације. Код 2D анимације цртач је великим дијелом одмах и аниматор, док код 3D анимације то најчешће није случај. Наиме, овде аниматори углавном добијају готове ликове које су претходно направили 3D моделери, умјетници потпуно друкчијих вештина и начина обављања рада. Њихов је задатак дословце створити дигитализирану лутку на којој је обављен процес rigginga (постављања вештаћког скелета и прегиба, попут колена и зглобова).

С тако разрађеном лутком, 3D аниматор може прећи на свој дио посла. За почетак, 3D аниматор ће одабрати кључне позиције лика при покрету (дословце ће намештати лутку мишем), а затим ће наредити рачунару да прикаже покрет између њих. Затим ће, мијењајући вриједности на различитим графовима те примењујући различите могућности програма у којем ради, том покрету одређивати карактеристике  попут брзине, окретања и томе слично. На крају, покрет ће морати ускладити с осталим деловима тела лика којег анимира.

Иако је познавање цртања и моделирања корисно 3D аниматору, није му од пресудне важности за добар рад. Непотребно је рећи да у случају 2D анимације то није случај.

Цртеж и модел

Сваки 2D цртеж је јединствен и независан од оних који му претходе или следе у анимацијском низу. Наравно, из тога произлази да све ствари које нису нацртане на појединачном цртежу дословце не постоје на њему. На пример, ако лик жмури, његове зенице не постоје на цртежу. У свијету 3D анимације, ово није случај. Лик који жмури и даље има очи, само су покривене текстурама капака. Овде се не ради о једном цртежу, већ о моделу.

Док играчима и гледаоцима ова разлика није толико битна, она увелике мења поступак анимирања. У 2D, цртач ће морати нацртати очи у новој сличици анимацијског низа. У 3D аниматор ће само наместити померње текстура капака у одређеном тренутку.


Исто тако, 3D аниматор ће лакше мењати положај камере с обзиром на то да се о приказу лика на екрану брине компјутер. У свијету 2D анимације цртач нема готов модел па промјена камере значи да мора цртати читав лик из новог кута.

Frame Rate

Разлике између 2D и 3D анимације укључују и један занимљив феномен. Ликови који се анимирају у тродимензионалној техници увијек морају бити у покрету. Ако лик само на тренутак остане непомичан, гледалац ће имати перцепцију као да је неприродно залеђен у простору. Из тог разлога аниматори често додају ликовима у мировању неке секундарне покрете попут дисања или кимања главом. Чак и у компјутерским играма, дизајнери ће водити рачуна да 3D модели буду у сталном покрету.

С друге стране, 2D нема тих потешкоћа. Ликови су често непомични у овој методи анимације, или је чак њихов покрет успорен. Неке традиције базиране су на статичности, па често имамо ситуацију где се ликовима помичу тек усне у свега неколико сличица. Јапанска индустрија овде је типичан пример.



https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/e3/Animhorse.gif

Алати за израду анимација онлајн

Примери анимација

Embed gadget


Embed gadget


Развој анимираног филма

Comments