11. URL, DNS, IP адреса

7.11. URL, DNS, IP адреса


IP адреса (Internet Protocol address) је структура података која служи за јединствено идентификовање рачунара у мрежи. 

IP адреса је  вредност дужине 32 бита (4 бајта) која је додељена сваком систему на Интернету. Пошто је ова вредност јединствени идентификатор, два система не могу имати исту IP адресу. Са друге стране, могуће је да неки системи имају више од једне IP адресе. У том случају, може им се приступити користећи било коју од њих.

Пример ИП адресе

IP адресе су најчешће у пракси записане у тачка децималној нотацији – сваки бајт је представљен својом децималном вредношћу, а између њих су тачке (на пример 82.117.206.16). Обзиром да су у питању бајтови, очигледно је да у декадном запису узимају вредност 0-255.

Пример ИПв4 адресе на два начина означавања.

Како је Интернет мрежа састављена од мрежа, свака IP адреса састоји се од два дела: 

  • мрежног (који идентификује мрежу у коју је рачунар повезан) и 
  • тзв. хост дела (који идентификује сам рачунар унутар мреже). 

Постоје три врсте IP адреса:

  1. unicast – одређује тачно један рачунар
  2. broadcast – одређује целу локалну мрежу
  3. multicast – одређује групу рачунара
Непрактичност овог адресирања за људе превазиђена је увођењем доменског сервера имена (енг. DNS – Domain Name Server), који својом хијерархијском конструкцијом обезбеђује да се нумеричке адресе замене логичним и разумљивим именима.

Да би се олакшала администрација мрежа, скуп свих IP адреса подељен је на класе: A, B и C. У пракси постоје и класе D и E, али се користе само за multicast и експериментално адресирање.

  • Мреже класе А, код којих је највиши бит постављен на 0, обухватају опсег адреса од 1.0.0.0 до 126.0.0.0. Ово су јако велике мреже и додељују се само огромним компанијама, јер у себи могу садржати преко 16 милиона рачунара.

  • Мреже класе B, код којих два највиша бита имају вредност 01, садрже адресе из опсега 128.0.0.0 до 191.254.0.0 и корисницима стављају на располагање око 65000 адреса.

  • Мреже класе C имају навише битове постављене на вредност 110 и омогућавају 254 рачунара у овој мрежи.

IPv4 адресе су представљене са 4 октета (8 битова) растављених тачкама.

У раним фазама развоја Интернет протокола, мрежни администратори су IP адресе раздвајали на два дела: мрежни део и хост део. Октет највишег реда (најзначајнијих осам битова) у адреси је предвиђен као број мреже а преостали битови су се звали идентификатор поља или домаћина и коришћени су за нумерисање хоста у оквиру мреже

У зависности од интернет везе, IP адреса може бити 

  • увек иста при конекцији (такозвана статичка IP адреса), или 
  • различита при свакој новој конекцији (динамичка IP адреса). 

Како би се користила динамичка IP адреса, мора да постоји сервер који одређује адресу. IP адресе се уобичаједно дају кроз сервис који се зове DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) или Протокол Конфигурације Динамичног Домаћина.


РУТЕРИ И РУТИРАЊЕ

Рачунарска мрежа је појам који се односи на рачунаре и друге уређаје који су међусобно повезани кабловима или на други начин, а у сврху међусобне комуникације и дељења података.

У рачунарској мрежи могу бити:

  • Рачунари

  • Хабови (разводници)

  • Свичеви (скретнице, комутатори)

  • Рутери (усмеривачи)

Пример повезивања неколико рачунара на хаб
Пример две физичке мреже које су преко свичева повезане на рутер 

Подела рачунарских мрежа

Рачунарске мреже могу се поделити на разне начине, у зависности од тога шта се посматра.
Поделу можете видети на следећој слици.
Picture

Рутер(мрежни усмеривач) је рачунарски уређај који служи за повезивање рачунарских мрежа. За сваки пакет података одређује руту којом тај пакет треба да иде и прослеђује тај исти пакет следећем уређају у низу. Рутери су у суштини рачунари чији су софтвер и хардвер специјализовани да повезују више мрежа. Да би се одредила одредишна адреса долазећих података, табела за одређивање путање садржи:

  • све познате адресе мреже,
  • упутства за повезивање са другим мрежама,
  • могуће путање између рутера,
  • трошкове слања података дуж тих путања.

Протокол рутирања представља сет правила којим рутери динамички размењују информације о путањама (рутама) којима пакет треба да се креће да би досегао жељену дестинацију. Када се догоди нека измена у топологији рачунарске мреже, најближи рутер код кога се десила промена, записује је у своју табелу рутирања, а потом протоколи рутирања покрећу механизме којима се информација о промени у топологији прослеђује осталим уређајима у мрежи. На овај начин рутери динамички ажурирају своје табеле рутирања.

Постоји више различитих протокола за динамичко рутирање али је њихова основна улога заједничка: размена информација између рутера у циљу формирања табела рутирања на основу којих ће се подаци између различитих мрежа прослеђивати коришћењем оптималних рута.

Иако су најчешће рутери посебни уређаји, они су у суштини рачунари чији су хардвер и софтвер специјализовани за намену да повезују више мрежа. У малим локалним мрежама (LAN- Local Area Network) рутер се обично поставља да буде веза између саме мреже и интернета. Тако на пример ADSL рутер служи као веза између кућне мреже и мреже Интернет провајдера до које рутер долази преко ADSL везе.

Рутер се поставља као подразумевани излаз са мреже (Default Gateway).

Типови рутера:

  • Софтверски рутер

  • Хардверски рутер

  • Рутери код интернет провајдера

  • Корпорацијски рутери

  • Кућни рутери и рутери за мале канцеларијске мреже

Софтверски рутери

На серверима опремљеним серверским оперативним системима који имају барем два мрежна прикључка могуће је инсталирати рутерски софтвер. Тада ће тај сервер одређивати куда пакети са тих (под)мрежа иду даље.

Хардверски рутери

Сваки од хардверских рутера је у суштини компјутер, јер у себи поседује одређени софтвер. Неки рутери поседују и праве оперативне системе у себи.

Рутери код интернет провајдера

Ови рутери чине основу интернета. Намењени су за контролу саобраћаја између провајдера (edge routers / еџ рутери), али и у оквиру саме мреже провајдера (core routers / кор рутери). Кор рутери се налазе на самим основама Интернета (Internet back bone).

Корпорацијски рутери

Ови рутери се углавном налазе по већим фирмама. Они углавном имају више функција:

  • обезбећују повезаност са другим мрежама, односно Интернетом,

  • раде дистрибуцију саобраћаја ради равномерног оптерећења мреже,

  • обезбеђују резервни излаз са мреже (тзв. бекап руту)

Кућни рутери и рутери за мале канцеларијске мреже

  • Ово су рутери са којима се срећемо у мањим мрежама (Small and Home Office – SOHO). Најчешће је њихова једина функција да повежу кућну/канцеларијску мрежу са Интернетом преко провајдера. Они врло често врше и пресликавање адреса, а понекад је на њима инсталиран и DHCP сервер. Такође, неки мали рутери у себи имају уграђене и додатне мрежне утичнице, тако да врше и улогу мрежног свича.

  • Уколико се конекција ка интернет провајдеру остварује преко ADSL везе, онда се такав рутер назива ADSL рутер.

  • Уколико рутер омогућава и бежично повезивање на њега, ради се о бежичном рутеру – у жаргону вајрлес рутер (wireless router).

Систем доменских имена (DNS)

Веб локације имају „препознатљиву“ адресу која се зове Униформни локатор ресурса (Uniform Resource Locator (URL)) и IP адресу. Људи користе УРЛ-ове да би пронашли веб локације, а рачунари за то користе IP адресе. ДНС (DNS) преводи URL-ове у IP адресе (и обрнуто).

Domain name system (DNS) је систем који чува и повезује велики број информација са именима домена и преводи имена домена у IP адресе. Пошто их је тешко памтити и задржати прегледност над нпр. 100 и више оваквих адреса, уведен је систем који веже IP адресу једног рачунара за једно име. Могуће је нпр. рачунару са адресом 156.210.11.78 доделити име MOJRACUNAR и за све послове користити само то име. DNS је у основи једна дистрибуирана база података у којој су уписана сва имена и одговарајуће IP адресе појединих рачунара и скуп функција које омогућавају превођење IP адреса у имена домена и обрнуто.

DNS чине хијерархијски повезани DNS сервери. За сваки од домена мора да постоји декларисан један или више надлежних DNS сервера који су задужени за чување и давање информација о наведеном домену. Један DNS сервер може бити задужен и за већи број потпуно независних домена. У корену стабла постоје специјални DNS сервери који се зову root сервери и они су задужене за top level домене тј. домене на самом корену стабла.

Простор доменских имена је стабло за чији сваки чвор постоји запис у DNS-у надлежном за ту зону. У надлежном DNS серверу (authoritative DNS nameserver) могуће је за одређену зону декларисати под-зоне путем декларисања одговарајућих DNS под-сервера. Информације које су повезане са чворовима се траже помоћу резолвера (то су клијентске компоненте DNS система које се обраћају DNS серверу да би од њих добили IP адресу одређеног домена).

Назив домена (domain name) се састоји од два или више делова раздвојених тачкама. Узмимо за пример домен: en.wikipedia.org

  • Прва ознака са десне стране представља топ-левел домен (.org).

  • Свака наредна ознака представља под-домен топ-левел домена (wikipedia, en).

  • Домен може имати један или више hostname-ова којима су придружене реалне IP адресе. Нпр. en.wikipedia.org и wikipedia.org домени су оба hostname-ови, али org домен није.

Корени домен (Root Domain) – На врху се налази тзв. root домен који се означава тачком. У пракси се та тачка игнорише тако да се не мора користити.

Домен на највишем нивоу (Top Level Domain-ТЛД) – Другом подручју припадају тзв. топ левел домени (TLD) и из њих се може одредити којој организацији, држави или географском простору тај домен припада. Испод или изнад топ левел домена не може се налазити неки други топ-левел домен. Постоје три категорије топ-левел домена:

  • TLD везани за земље: домен дужине два слова везан за земљу или одређени географски простор (.rs и .срб– Србија, .jp – Јапан, .ru и .рф – Русија и сл.)
  • генерички TLD: домен који се користи за одређену класу организација (.com -commercial, .org – непрофитне организације, .net – network, .mil – military i sl.)
  • инфраструктурни TLD: једини у овој групи је .arpa домен.

Домен другог нивоа (Second Level Domain) – Представља следеће ниже подручје испод TLD и означава име под којим се нека фирма може регистровати. Узмимо за пример да фирма „velikafirma” жели да региструје домен на Интернету са називом velikafirma.rs. Прво се мора сазнати да ли је тај домен слободан? Централно место за регистрацију домена је InterNIC (http://www.internic.net). Овде такође можемо преконтролисати доступност слободних домена.

Поддомен (Subdomain) – Испод горе наведених домена следећи слој домена се назива Subdomain. Универзитети нпр. често користе субдомене јер су подељени у више стручних подручја

У нашој земљи институција задужена за доделу домена је РИНДС (Регистар Националног Интернет Домена Србије – http://www.rnids.rs/)

Национални домени најчешће имају и домене нижег ранга који се користе за категоризацију сајтова. У Србији постоји више различитих домена које можете регистровати:

.RS – намењен свим заинтересованим корисницима

.СРБ – ћирилични домен

.CO.RS – nамењен пословним корисницима

.ORG.RS – намењен свим осталим корисницима који су правна лица

.EDU.RS – намењен образовним установама и организацијама

.IN.RS – намењен физичким лицима

Домен AC.RS је делегиран академској и научно истраживачкој мрежи Србије, а домен GOV.RS делегиран је за државне органе Републике Србије.


Comments